Tito je bio čovek od nerđajućeg čelika: Ono kad se vrhovni komandant brčka u moru, a tek što je jedva izvukao živu glavu u Drvaru.
Nakon raspada SFRJ desilo nešto nezamislivo: antipartizanski i antikomunistički nastrojeni bivši Jugosloveni počeli su da dovode u pitanje sve čemu su ih decenijama učinili, pa čak i neke potpuno očigledne stvari kao što su Titov antifašizam ili junaštvo. Zaista, ko može Titu da ospori junaštvo?
Decenijama je komunistička propaganda u bivšoj Jugoslaviji gradila mit o nepokolebljivosti, hrabrosti i junaštvu Josipa Broza Tita, vrhovnog komandanta Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i vođe naše Komunističke partije. To svakako nije bilo bez osnova, mada se jeste preterivalo, ali kada je nakon raspada zemlje 1991. godine došlo novo vreme, sve se počelo dovoditi u pitanje, pa čak i najočiglednije stvari poput Titovog antifašizma, i njegove hrabrosti.
Tako se pre nekoliko godina pojavila alternativna verzija priče vezane za Desant na Drvar, koji su Nemci zvanično zvali Operacija „Konjićev skok“ (nem. Unternehmen Rösselsprung).
Po „zvaničnoj“ istoriji (moglo bi se reći: jedinoj), Tito je sve vreme bio priseban i sa mnoštvom drugih ljudi zatočen u pećini, dok su nemački padobranci pokušavali da joj priđu i da probiju slabu partizansku odbranu, prvo Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba i pitomaca Ofirske škole, a potom i Treće ličke brigade koja je stigla oko 11 pre podne tog 25. maja 1944. godine nakon usiljenog marša iz Trubara.
Po novoj verziji, Sreten Žujović Crni je Tita, kojem je donosio Rankovićeva uputstva, zatekao u maršalskoj uniformi, pa uveren da ga je Zdenka (Davorjanka Paunović) ubedila da se preda, povikao: „Izlazi, stara kukavice! Hoćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu, a istovremeno uništiš i izdaš našu borbu“. Po toj priči, Tito je tada odustao od namere.
Problem s ovom verzijom je taj, što je u pećini iznad Drvara bio veći broj ljudi u tom trenutku (između ostalog i Edvard Kardelj, Rendolf Čerčil i Evelin Vo), te bi to, da je istina, imalo dalekosežne posledice po savezničku podršku partizanima.
Problem je takođe i u tome, što se to nikako ne uklapa u čitav kontekst Titovog doprinosa narodnoslobodilačkoj borbi: ako je bio kukavica tada, bio bi kukavica od samog početka pa do kraja, a kukavica nikada ne bi uspela da oko sebe okupi takve ljude i stvori vojsku kakvu je Tito stvorio, jer u ratu, naprosto, borci slede samo heroje kojima mogu da veruju.
Zatim je tu i činjenica da su Nemci pronašli Titovu maršalsku uniformu u nekoj krojačkoj radnji, koju su posle bili izložili u Beču u ratni plen; ako ju je bio obukao i imao kod sebe, kako je i zašto završila u krojačnici? Konačno, zašto bi se on predao Nemcima, znajući da će ga svejedno streljati? Ništa od svega toga nema preteranog smisla i samo je u službi sve prihvaćenijeg narativa koji vlada među antipartizanski nastrojenim bivšim Jugoslovenima.
Prva priložena slika nastala je nekih mesec dana posle ove drvarske drame, jula 1944. godine. Naime, Broz se sa nekoliko članova Vrhovnog štaba, svojim psom Tigrom (Luks je poginuo 9. juna 1943. godine tokom Bitke na Sutjesci, kada se prilikom nemačkog bombardovanja instinktivno bacio na Tita spasivši mu život), šefovima sovjetske i britanske vojne misije Kornejevim i Stritom, dana 3. juna sa Kupreškog polja avionom prebacio u Bari.
Amerikanci su zasebno evakuisali članove svoje misije, preostala 74 člana Vrhovnog štaba, Titove telohranitelje i 118 ranjenih partizana. Zatim su svi 6. juna britanskim razaračem „Blekmurom“ stigli na ostrvo Vis, gde je neko uslikao Broza dok se bezbrižno brčka u moru, „u retkim trenucima odmora“, kako se nekada govorilo. Ne deluje kao čovek kojem je život visio o koncu samo nekoliko nedelja ranije, i kojem život i dalje visi o koncu.
0 Primjedbe