Ratni bunker " Karaš" - podzemni grad građen za potrebe SFRJ i JNA

Rađen za potrebe JNA, “Karaš” ratni bunker koji se nalazi u utrobi Topčiderskog brda u Beogradu, sve do 2005. bio tajna za javnost. Sklonište opremljeno za smeštaj 70 najviših oficira u slučaju ratne opasnosti

DOMAĆOJ i svetskoj javnosti sigurno najpoznatiji podzemni grad građen za potrebe SFRJ i JNA jeste „Karaš“, koji se nalazi u utrobi Topčiderskog brda u Beogradu. Ovo ratno sklonište, u kome je bio smešten komandni centar naše armije, aktivno je korišćeno za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. U njemu je tada boravio Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Jugoslavije.

- Topčiderski podzemni grad u Beogradu je počeo da se gradi odmah posle Drugog svetskog rata sa namenom da bude atomsko sklonište za politički i vojni vrh Jugoslavije sa maršalom Titom na čelu. Završen je 1971, kada je urađena rekonstrukcija „Karaša“ i sklonište prošireno u komandni centar za smeštaj 70 političara i najviših oficira, u slučaju ratne opasnosti. Objekat je ukopan 150 metara u zemlju. Ima tri zaštitna i funkcionalna nivoa i sposoban je da izdrži nuklearni napad - objašnjava dr Milan Pašanski, beogradski ekspert za bezbednost.


Ovaj prostor nije slučajno odabran, jer su ga još Turci koristi za smeštaj svoje artiljerije, a knez Miloš Obrenović za boravak. U „Karašu“ je u vreme raspada SFRJ početkom devedesetih zasedalo Predsedništvo Jugoslavije. Javnost pamti sliku političkog vrha zemlje, čiji članovi sede u bundama i odlučuju o sudbini države. Tada su „Karaš„ pohodili jugoslovensi urednici i izveštači.

Ulaz u „Karaš„ je na kraju Ulice Teodora Drajzera pored stare crkve. Ima upravnu zgradu i stražare na površini i troja drvenih vrata u dvorištu koja prikrivaju ulaz u lavirint podzemnih hodnika dužine oko tri kilometra. Hodnici se blago spuštaju u dubinu zemlje. Podzemni komandni centar, uz operativnu vojnu salu, ima vojne kabinete i centre za vezu. Unutra su i skromne prostorije za boravak i smeštaj državnog rukovodstva i komandanata, ali i spavaonica sa krevetima na sprat za najviše oficire, kuhinja, trpezarija, ambulanta i mali salon.

I sobe u kojima su tokom sednica političkog vrha, ali i vojnih vežbi, boravili Josip Broz , Jovanka Broz, a i Slobodan Milošević tokom NATO bombardovanja, takođe su skromne. Tito je imao braon sobu, sa malim kabinetom i kupatilom, a Jovanka Broz roze sobu sa kupatilom. Hranili su se iz vojničkih limenih činija i spavali na uzanim i tvrdim krevetima. „Karaš“ ima sopstvena postrojenja za napajanje strujom, prečišćavanje vazduha i vode. U podzemnom gradu moglo se živeti do 90 dana.

Ovaj podzemni objekat državnog vrha u središtu pažnje javnosti našao se i oktobra 2004. posle tragične smrti dvojice gardista, Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića ispred ulaza u sklonište. Naredne godine ga je ministar odbrane Državne zajednice SCG Prvoslav Davinić prvi put otvorio za javnost.


BIVŠA TITOVA REZIDENCIJA
PODZEMNI grad „Karaš“ je deo većeg vojnog kompleksa, nazvanog „Topčider“, kome pripadaju kasarna Gardijske brigade, stari Maršalat, a neki tvrde i bivša Titova rezidencija. Taj topčiderski kompleks se danas delimično koristi.

- Odluku da „Karaš“ bude otvoren za javnosti doneo je 2005. tadašnji Vrhovni savet odbrane Državne zajednice SCG da bi se prekinula mistifikacija oko ovog državnog i vojnog objekta. Uostalom, NATO i CIA su imali kompletnu dokumentaciju o „Karašu“ i nije imalo šta da se skriva - kaže danas bivši ministar odbrane.

Međutim, odmah nakon otvaranja „Karaša“ za novinare i snimatelje, ovaj podzemni komandni centar je zatvoren uz oznaku „vojna tajna“. Podzemni grad je smešten između ulica Drajzerove i Užičke i nosi oznaku objekta „specijalne namene“. Nekada ga je koristila Gardijska brigada, za čiju kasarnu je bio vezan, a danas je u nadležnosti Generalštaba Vojske Srbije, jer je i namenjen zaštiti ličnosti na najvišim državnim i vojnim funkcijama, kao i za obezbeđenje vitalnih objekata sistema odbrane.

- U ovom komandnom centru postoje i prostorije za 30 pripadnika VS, koji su ovde zaposleni. Objekat ima dva izlaza sa rešetkama na površini u i sklopu je vojnog kompleksa Topčider - kaže Prvoslav Davinić.

On otkriva da u vreme dok je bio ministar odbrane SCG, nije od Generalštaba dobijao informacije o „Karašu“.



- Nisam pitao Generalštab o „Karašu“, a Generalštab VSCG je ćutao. Kada je izbila afera „Topčider“, rekli su mi da tamo nema ništa - samo goli betonski zidovi. U međuvremenu, rukovodstvo države je želelo da privatizuje i proda „Karaš“ i pretvori ga u fabriku pečuraka - priznaje naš sagovornik.
Dogodilo se, međutim, da se Državna zajednica SCG raspala, a „Karaš“ ostao u vlasništu države Srbije i VS.

SLOVENAČKI NAMEŠTAJ

U OBJEKTU posebne namene „Karaš„ ugrađena je uglavnom slovenačka oprema. Titov i Jovankin krevet, kao i kompletan nameštaj, uradila je firma „Slovenijales“, mali frižideri su bili iz fabrike „Gorenje“, a telefoni iz „Iskre“ Kranj.