Deo se još uvek koristi, u svim novonastalim državama. Podzemne objekte, od komandnih mesta do skladišta, prave i dograđuju sve vojske sveta - kaže penzionisani general Božidar Delić, jedan od retkih oficira koji su imali dozvolu da uđu u sve podzemne objekte bivše Jugoslavije. - Oprema u podzemnim objektima, bilo da je u neposrednoj upotrebi ili je konzervirana za slučaj rata, neprestano se održava u ispravnom stanju i poseduje komplete rezervnih delova.
Sagovornik „Novosti“ smatra da ne treba mnogo verovati pričama da će podzemni vojni objekti na teritoriji bivše Jugoslavije izgubiti svoju osnovnu funkciju.
- Oni koji su ih otimali, nisu to činili zbog poljoprivrede i turizma - kaže general Delić. - Vojni objekti ove vrste ne zastarevaju.
Reči našeg sagovornika potvrđuje spor koji građani varošice Ivanec, na planini Ivančica kraj Varaždina, vode za povratak imanja na kome se nalaze skladišta i radio-relejna baza JNA. Objekat Ivančica bio je najveći sistem za elektronsko prisluškivanje u SFRJ, a prilikom predaje Varaždinskog korpusa završio je neoštećen u rukama hrvatskoh oružanih formacija.
Intenzivna podzemna gradnja širom SFRJ počinje posle sukoba Tito - Staljin i Brozovog okretanja Zapadu, a neki ekonomisti navode da su samo troškovi izgradnje velike baze „Željava“ bili četiri milijarde dolara i da je po toj ceni mogao da se napravi auto-put kroz celu Jugoslaviju.
Neki podzemni aerodromi JNA ostali su u funkciji, na primer u Divuljama kod Splita, a neki su pretvoreni u vinske podrume kao što je slučaj s podzemnim objektom „Šipčanik“ kod Golubovaca. Ponos jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva podzemna avio-baza „Željava“ kod Bihaća minirana je i van funkcije je od 1992.
Projektant „Željave“ Dragoslav Sobotka, u ispovesti profesoru Radmili Tonković, naveo je da je ukupna dužina podzemnih tunela galerija i pomoćnih prostorija iznosila 3.500 metara. Objekat je imao četiri ulaza koji su bili povezani sa dvema glavnim poletno-sletnim pistama, a planina je krila tri galerije dužine 400, 500 i 350 metara, svaka visine osam i širine 20 metara. U objektu je moglo da se živi potpuno izolovano od sveta 30 dana, a prostorije u unutrašnjosti razdvajala su pedeset šestora teška pancirna vrata. Elektronske oči i uši podzemne tvrđave nalazile su se u podzemnom radarskom centru ispod vrha Plješivice, čija je posada imala sve uslove za udoban život, uključujući sale za sport i rekreaciju. Britanskim radarima S-613 s dometom većim od 400 km nadgledana je gotovo cela teritorija Italije, Austrije i dobar deo Mađarske.
Po rečima stručnjaka, jedini aerodrom koji se mogao porediti sa „Željavom“, iako dosta manji, bio je „Slatina“ kraj Prištine sa svojim radarskim centrom na planini Goleš. Ovaj aerodrom izdržao je bombardovanje najtežim američkim projektilima 1999. bez suštinskih oštećenja, a na Golešu je sada radare postavio NATO.
Primer grandioznog i potpuno napuštenog podzemnog odbrambenog projekta SFRJ predstavlja i lavirint uklesan u stenje ostrva Visa duži od 70 kilometara, u kome je 45 dana moglo u potpunoj izolaciji da boravi više od 5.000 vojnika.
Unutrašnjost ostrva je decenijama potkopavana i pretvarana u mrežu hodnika koji su povezivali komandna mesta, spavaonice, radne prostorije, ambulante, magacine naoružanja i goriva. U stenama Visa nalazila su se komandna mesta jugoslovenske mornarice za ceo Jadran i skrovišta za brodove i podmornice, a na najvećoj dubini bila je ukopana ratna bolnica.
U najvećem otkopu u Veljoj glavi, koji se proteže oko 400 metara pod zemljom, bilo je komandno mesto za 110 ljudi, magacini za hranu i vodu, trafo-stanica, sanitarni čvorovi, perionica, kuhinja, ambulanta, centar veze i operativna dvorana. U potkopu na rtu Stupišću bile su baterije topova 90 mm i raketne lansirne rampe, a na Barjacima i Novoj Pošti artiljerija kalibra 88 mm. Potkop „Jastog“ bio je sklonište torpednih i raketnih čamaca, a „Talež“ je krio topove od 130 mm. Sličnih potkopa bilo je dosta i u okolini Kumbora i u Boki, ali i oni su danas samo uspomena na ogromna sredstva koja je Jugoslavija uzaludno utrošila na odbranu spoljnih granica, a raspala se i srušila po unutrašnjim.
MASKIRANI BUNKERI
PODZEMNI vojni objekti u Srbiji još uvek su državna tajna, osim onih koji su postali široko poznati posle uništavanja u NATO bombardovanju. Reč je pre svega o podzemnim skloništima od armiranog betona - kaponirima - na aerodromima Sjenica, Ponikve kod Užica, u Batajnici i Lađevcima kod Kraljeva. Po rečima vojnih stručnjaka, ovi objekti bili su samo dobro maskirani bunkeri, a trebalo je da pruže zaštitu avionima. U bunkerima su se skladištili gorivo i ubojna sredstva.
Jedan od najpoznatijih, a istovremeno najtajanstvenijih vojnih objekata u Srbiji je Straževica, komandno mesto vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane kom ni NATO nije uspeo da dođe glave. Objekat se nalazi duboko ukopan u čvrste stene, a ima više ulaza pored kojih neupućeni prolaze svakog dana ne primećujući ih, ima operativne centre, prostorije za posadu i komunikacioni blok, a deo objekta čine i tuneli koje je izgradio Vermaht u Drugom svetskom ratu.
PLANOVE DOBILI OD NATO
ISPOVEST inženjera Sobotke, projektanata prvog podzemnog aerodroma, otkriva da je SFRJ od NATO dobila uputstva kao se prave podzemni gradovi, u vreme kad se Tito okrenuo ka Zapadu zbog straha od sovjetske vojne intervencije.
- Moje upoznavanje sa specijalnim zaštitnim objektima podzemnog tipa za potrebe Ratnog vazduhoplovstva datira od 1954. godine, kada sam u sastavu vazduhoplovne vojne delegacije na čelu sa tadašnjem komandantom generalom Ulepićem bio u poseti ratnom vazduhoplovstvu Švedske - ispričao je Sobotka. - S njihovim vojnim stručnjacima vođeni su razgovori o elementima zaštite podzemnih objekata od efekata udarnih talasa izazvanih klasičnim i nuklearnim napadnim sredstvima.
0 Primjedbe